Kao prvo, za dva dana (tacnije, 18tog januara), opet cu se naci medju grupom studenata na pocetku novog semestra kao sto sam se bio nasao prvi put pre 40 godina (1973).
Kao drugo, ove godine (tacnije, 21 februara) se puni 30 godina od odbrane moje Desertacije (Ph.D) na CSU (Colorado State University, Fort Collins, CO).
Kao trece, iduce godine (2014) se puni 50 godina od kada sam se nasao u imigraciji, i skoro za isto toliko sa ove strane ‘velike bare’- Atlantika.
Kao sto vidite, nista narocito kad se sve te godine mogu srociti u tri recenice, tj. to bi bio pocetak i kraj price po kratkom postupku. Kao i u svakoj prici, tako i u ovoj, postoji nesto sto povezuje ta dva kraja iz zivotne svakodnevnice i ove sredine koje ce za mnoge ostati intimna-nepoznanica kao sto je i meni postalo vecina onog sto se podesavalo u mom rodnom Banatu od odlaska 1964te.
Te godine, bio sam u jeku mladosti (25) dok sam se danas nasao po recima bivseg predsednika USA Ronald Regan-a; “…. into the sunset of my life”, tj. po naski, to mu dodje kao; - jos uvek na nogama i sa svim zubima od rodjenja, ali sa nekim pomanjkanjima tu i tamo sto se ostalog tela tice, jerbo (sto bi mi Lale rekli) vreme je ucinilo svoje.:)
I ako je iz mog ranijeg piskaranja na ovom blogu vec poznato da sam u penziji od 2004te, kao i gde sam sve ziveo i radio (opisano u mojoj nedavno objavljenoj e-knjizi), kako mi prolaze penzionerski dani i tako jos po kojesta, mogao bih samo da se nadovezem na sve to kao sto svako od nas u sebi i u svojoj dusi nosi i retko kad (ili nikada) ne prizna sam sebi, a jos manje podeli sve to sa - komsilukom. Rec je o ovome.
Dok sam u svakom pogledu nasao sebe potpuno ispunjenim kako u privatnom tako i u profesionalnom zivotu, dve stvari su se ipak nasle, sticajem mojim zivotnih okolnosti, u praznini; (1) otudjenost maternjeg jezika, i (2) presuseni koreni svog porekla.
Da pojasnim. Usmenim ‘maternjim jezikom’ (srpski) se sluzim ograniceno samo u cestom ali kracem kontaktu sa sestrom iz Calif. (preko Skype-a), dok pravopisno se sluzim samo ovim putem, jer od skoro samog odlaska iz starog kraja, ziveo sam (i jos uvek zivim) u sredinama bez ikakvog dodira sa svetom iz nasih prostora.
Sto se tice pomenute druge praznine, tu znam da nisam sam, jer vremenom sve se menja, posebno za nas koji smo malo dalje jer po onoj narodnoj; - sto dalje od ociju, dalje i od srca. Da je to tako, upoznao sam se sa tom narodnom poslovicom iz prve ruke.
Dok sam iz zadnje posete starom kraju (2010: posle 26 godina!) poneo samo lepe i drage uspomene na susrete sa nekoliko starih drugara i poznanika (i ako su nam se sesusreti vecinom svodili u prolazu i povrsnim ali prisnim pricama o nekim minulim dogadjajima), ipak osecanje medjusobne otudjenosti bilo je neizbezno primetljivo.
I na kraju, dok ova i iduca godina imaju poseban znacaj za mene, taj znacaj je toliko nevazan za sve ostale (koji me se iz mladjih dana secaju) kao sto je i kapljica vode u okenu, jer nasa zivotna iskustva proizlaze sa dva kraja razlicita sveta.
Istini za volju, dok sam za jedan 'svet' bio i ostao onaj 'stari Bata iz Banata’ za ovaj drugi sa kojim se na TSU srecem, sam nesto sasvim - drugo.
-----------------
NAPOMENA: Iduceg semestra (1/17-4/30) umesto daljeg rada sa studentima na TSU, dobar deo slobodnog vremena cu provesti u mojoj kucnoj (hobby) radionici za preradu drveta praveci kojekakve stvarcice za unucade i ostale drvenarije. Radeci sa drvetom mi je novo iskustvo i izazov (jer sam iz osnove metalac; metalostrugar/alatnicar), ali je sve vise i vise zanimljiv nacin kako 'prebroditi' duge zimske penzionerske dane.
Vise o tome u iducem javljanju.
*
U procesu: Kolevka za lutku...
*
*
