Wednesday, September 11, 2013
Svakog 10tog septembra se podsetim na dan kada sam bio posao na kratak (10 dana) turisticki obilazak Vencije, Francuske Rivijere i Pariza, putovanje koje se nastavilo daleko dalje i pretvorilo u sasvim nesto drugo. I taj jucerasnji dan (49ti po broju) je bio dosao i prosao kao i prethodne godisnjice vredne pamcenja i ‘praznovanja’ u krugu porodice (tacnije; zadnjih godina, najcesce samo u drustvu moje – Sose). J
Secam se tog ranog (5:00 h) jutra sa polaskom Sinobusa iz lepo uredjene zeljeznicke stanice iz mog mirnog i pospanog sela (Ostojicevo) gde se samo po neki lavez pasa tu i tamo mogao cuti. Secam se puno cega i najsitnijih detalja iz tog jutra, i ostatak vremena provedenog na putu do prelaska Italijanske granice (i ostale) sa grupom studenata sa beogradskog univerziteta koji su isli na ekskurziju. Pretpostavljam da su se svi oni vratili puni lepih utisaka, pokazali svojim najblizim kupljene suvenire, i prepricavali vise puta sve ono sto su svaki na svoj nacin dozivljavali za tih deset dana zajednickog druzenja.
Kazem ‘predpostavljam’, jer nikad necu imati prilike da saznam koliko je ta predpostavka tacna ili nije, tim pre, sto su se nasi zivotni putevi razisli pri samom kraju ekskurzije i nastavili u sopstvenom aranzmanu i mogucnostima koja su nas dovela tug de smo sada. Od tog ranog jutra pa do danas, mnogo se cega dozivelo i prezivelo. (1) Dozivelo se da za koji dan 2/3 mog zivota ce biti provedeno u iseljenj (za neke, tz. – emigracija). (2) Dozivelo se da sam danas blagosloven sa cetvoro unucadi (od 2g. do 15g.), i da sam: (3) u relativno dobrom zdravlju sa izobiljnim slobodnim vremenom za (penzionersko:) ’dzabalebarenje’ kao nikad pre.
*
*
Secam se tog ranog (5:00 h) jutra sa polaskom Sinobusa iz lepo uredjene zeljeznicke stanice iz mog mirnog i pospanog sela (Ostojicevo) gde se samo po neki lavez pasa tu i tamo mogao cuti. Secam se puno cega i najsitnijih detalja iz tog jutra, i ostatak vremena provedenog na putu do prelaska Italijanske granice (i ostale) sa grupom studenata sa beogradskog univerziteta koji su isli na ekskurziju. Pretpostavljam da su se svi oni vratili puni lepih utisaka, pokazali svojim najblizim kupljene suvenire, i prepricavali vise puta sve ono sto su svaki na svoj nacin dozivljavali za tih deset dana zajednickog druzenja.
Kazem ‘predpostavljam’, jer nikad necu imati prilike da saznam koliko je ta predpostavka tacna ili nije, tim pre, sto su se nasi zivotni putevi razisli pri samom kraju ekskurzije i nastavili u sopstvenom aranzmanu i mogucnostima koja su nas dovela tug de smo sada. Od tog ranog jutra pa do danas, mnogo se cega dozivelo i prezivelo. (1) Dozivelo se da za koji dan 2/3 mog zivota ce biti provedeno u iseljenj (za neke, tz. – emigracija). (2) Dozivelo se da sam danas blagosloven sa cetvoro unucadi (od 2g. do 15g.), i da sam: (3) u relativno dobrom zdravlju sa izobiljnim slobodnim vremenom za (penzionersko:) ’dzabalebarenje’ kao nikad pre.
Dosta se i ‘prezivelo’ od kojih je najteze bilo prevazici NOSTALGIJU (prvu deceniju/dve!) ali vremenom i to vecinom prodje, posebno kad unucadi postanu sve stariji i stariji, nostalgije je sve manje i manje, i cesto puta postane neosetna. Ovo zadnje navodim u svoje ime vise iz raloga mojih licnih zivotnih okolnosti nego bilo cega drugog, i ako cesto puta mozda ostavljam suprotan utisak u kontaktu sa prijateljima iz – virtualnog sveta.
“Toliko ovim povodom” kako bi to rekao jedan prijatelj preko neta.
Pozdrav zemljacima ma gde se nalazili!“Toliko ovim povodom” kako bi to rekao jedan prijatelj preko neta.
*
*
