Kad vreme ucini svoje

Proslog leta  je bilo tri godine od poslednje  posete mom rodnom Banatu (posle 26 godina!).  Bilo mi je  drago da se prosetam starim sokacima, prodjem kroz polja ozarenim toplim suncem i zutim suncokretom, ispunjena neodoljivim slatkim mirisom rascvetane kamilice i tek pokosene psenice. 

Susret sa nekim drugarima iz skolskih dana u prolazu i na seoskoj pijaci (vecinom jedva prepoznatim!) u mom Ostojicevu, Coki,  Kikindi… za tih sedam dana bio je dozivljaj u pravom smislu reci, po ovdasnjoj frazi;  - bittersweet. To je kad se covek u istom momentu oseca sretnim i tuznim, jer na kraju susreta rec ‘dovidjenja’ se vise osecala kao rec “zbogom” sa punom tezinom znacenja te reci kao nikada pre.  Cudan je osecaj biti veci stranac  medju svojima ali nepoznatim, nego ovde gde sam danas. Vreme je ucinilo svoje, i dok je u tom vremenu mnogo vode nasom Tisom proslo, isto tako se dosta prEzivelo i prOzivelo na obali Pacifika (Calif.), preriji Teksasa, i u sadasnjem nedalekom okruzenju - Appalachian planinama (TN)!

Secanje na proslost svake godine postaje sve bledje i bledje, ali dok se neki detalji iz tog vremena nepovratno gube, sve ostalo sto se jos pamti, postaje sve - draze i draze.  To sto se ‘gubi’ dodje godinama zakonom prirode svakom od nas, posebno nama koji smo se nasli u sutonu zivotnog ciklusa. Prepricati cega se jos secamo iz svog detinjstva nasim unucadima u sredini gde zivimo ne bi im moglo docarati nesto sto pripada drugom vremenu i iz drugog dela sveta sa kojim nemaju nikakvog fizickog dodira .Tesko je to i za one ciji su porodicni koreni presadjeni sirom starog kraja, a kamoli ovim rodjenim preko - grane i velike bare.   Navodim ovo ne iz razloga neke nostalgije koja je odavno iscezla, jer 2/3 mog zivota sam proveo u ovim sredinama, vec sta je CENA za vecinu nas koji smo se, svojim licnim izborom, otisnuli u beli svet i pretvorili rec ‘inostranstvo’ u potpuno nesto drugo gde se danas osecamo kao - svoji na svome. 

Ovde imam dva sina i dva unuceta : Najstariji unuk Jakob (15),  Dzek po naski  skraceno, mi je od najmaldjeg sina (Michael-Dragan), dok je Alexa (2) najmladja unuka od mog najstarijeg sina (Sasha).  Oboje zive u Texas-u.  Od  po-cerke Sherry, imam unuka Harrison (5) i unuku Sarah Grace (3) koji zive u Jackson, Tennessee.  Moja ‘Sosa’ (Joyce) brizno prati sve njih  gde je ko, kad je kome rodjendan , (zahvaljujuci Google kalendaru:-) , dok sam ja zaduzen za organizovanje posete , kako i na koji nacin je najbolje stici do njih, kolima ili avionom.

Dok me Dzek oslovljava sa grandpa, Harrison i Sarah Grace sa ‘B-Pa’ (bi-pa) .Alexa je jedina koja me pokazuje prsticem kad je otac pita; - Alexa, where is your DEDA?  Moram da priznam da mi ova zadnja ‘titula’ nekako najbolje lezi i ako sam vec odavno navikao da me u ovom komsiluku oslovljavaju svakojako koji nikako da se naviknu da to “ich” na kraju mog prezimena i nebi bilo tako tesko izgovoriti ako bi se izgovorilo iz dna duse kao sto se to izgovara na nasem brdovotom Balkanu. Ili jos tacnije, iz ravnice mog rodnog Banata.  Al’ ajd ‘ da ne sitnicarim o pojedinostima, iako se vec iz navedenog  da naslutitii da sam  neka  generacija  pre drugog svetskog rata iz kog jos pamtim neke detalje skoro kao – iz prve ruke (tacnije, vise iz bakinog zapecka, nego sa skolskog casa Istorije).

Kad spomenuh ‘bakin zapecak’  taj nekadasnji najtopliji kutak seoske peci koja je grejala celu spavacu/dnevnu sobu tokom dugih zimskih dana gde sam, kao osnovac radio domace zadatke i nestrpljivo cekao sledeci dan da se sastanem sa skolskim drugarima i debelooo ispricamo i izigramo jos na debljem preko noci napadanom snegu.  Bili su to lepi dozivljaji bez kojekakvih iPhone, mobilnog, I drugih kojekakvih spravica sa kojima su danasnji unucadi preokupirani. 

I na kraju ove price da pomenem i ovo; pocetkom ove nove (2014) pocela je i jubilarna 50-ta godisnjica mog zivota u inostrastvu, dok tamo daleko u nasem ravnom Banatu sam zauvek ostavio  izvore samo lepih i dragih uspomena iz rane mladosti i korene mog detinjstva, kao i vecne kuce mojih dedova i pradedova.

Pozdrav svim zemljacima ma gde se nalazili!
*
*

Iz domace radionice...

Ko o cemu, ja (opet) o mom novom hobiju - drvenariji.  Pre nego sto se upustim o zadnjem 'projektu', a ovo sto nazivam "projekat" nije u klasicnom/poslovnom smislu reci kao sto je to nekad bilo, vec vise kao 'tepanje' sam sebi da se jos moze po nesto 'majstorisati' bar za  - unucade. :-)

Kao sto sam bio napomenuu u jednom ranijem javljanju u mojoj domacoj radionici (Hobby Shop) imam sve (da ne nabrajam) za mene potrebne alate i rekvizite za preradu drveta, tim pre, sto je dosta tog alata doslo iz bivse stolarske radionice mog tasta.  Takodje sam bio napomenuo da sam iz osnove metalac tako da rad sa drvopreradjivackim alatima i nemam nekih problema koliko sa procesom obradjivanja i jos nedovoljno poznavanje strukturu drveta.

Najcesci 'problem' je u privikavanju na otvorenije tolerancije mera od onih radeci sa metalom (i do +/- .0002"/.005mm) po onom; stare navike se tesko menjaju (old habits are hard to brake).  Sto je najvaznije da mi moje danasnje 'musterije' ne zameraju na sporost u isporucivanju, pa cak ni na - kvalitetu izrade. :-))

Evo par slika spremno za isporuku mojoj unuci Sarah Grace (3g.).
(Klikom na sliku uvelicava se)
*

 

*
Woodworking Equipment:
http://tinyurl.com/mkxl948
*
*

Banatski Cvarci...

*
Retko kad imam priliku da se 'ugostim' sa par Cvaraka spremljenih na 'banatski nacin' (doduse, ne znam dali postoji i neki drugi nacin kako pripremiti/kuvati Cvarke:), onako po izgledu i mirisu (cak i hladni!) vracaju me na secanje iz najranijih dana mladosti i sveg onog sto vecinom danas vise nema.

Za neke nas koji smo se nasli daleko, daleko od onog vremena kako po geografskoj sirini tako i po godinama zivota u sredini gde ima svega i svacega (sem 'pticijeg mleka' i banatskih cvaraka) ma koliko da ukus cvaraka odgovara toliko odudara od preporuke za neko duze 'uzivanje' u tom ukusu za nas secerase.  Od sestre iz Calif. za nas Bozica  dobijemo paket sa nasim  djakonijama (pored Cesnice, kolaca i ostalog, i moje omiljene cvarke i pogacice s' cvarcima) moj secer (type 2 diabetes) po najmanje tolerise bas te - banatske cvarke. :-((

Ipak, lepo je podsetiti se (bar jedanput godisnje) kako je to nekada bilo, tj. kako se to nekada moglo jesti bez brojanja cvaraka ma koliko ukusni oni bili.  Ima i ovde sve sto treba da se prave cvarci na banatski nacin (umesto kako to ovde neki prave;  

http://www.youtube.com/watch?v=84-xFJ-Trtg), ali nema gde da se po prodavnicama kupi sem (sto nije ni nalik cvarcima vec se pravi vecinom od kozure) ovih tz.  Pork Rinds http://tinyurl.com/m5lpakd. 
 

Sa te strane moglo bi se reci da ostajem i dalje po onom; - Bogu hvala sto sam Lala, jer tog sto ima, ne odgovara mi po ukusu, a tog sto mi odgovara, tog nema (a i kad ga ima opet zbog secera - ne valja). :-)

Srecna i bericetna vam bila ova nova godina!
*
*