Susret sa nekim drugarima iz skolskih dana u prolazu i na
seoskoj pijaci (vecinom jedva prepoznatim!) u mom Ostojicevu, Coki, Kikindi… za tih sedam dana bio je dozivljaj u
pravom smislu reci, po ovdasnjoj frazi;
- bittersweet. To je kad se covek u istom momentu oseca sretnim i
tuznim, jer na kraju susreta rec ‘dovidjenja’ se vise osecala kao rec “zbogom”
sa punom tezinom znacenja te reci kao nikada pre. Cudan je osecaj biti veci stranac medju svojima ali nepoznatim, nego ovde gde
sam danas. Vreme je ucinilo svoje, i dok je u tom vremenu mnogo vode nasom
Tisom proslo, isto tako se dosta prEzivelo i prOzivelo na obali Pacifika
(Calif.), preriji Teksasa, i u sadasnjem nedalekom okruzenju - Appalachian
planinama (TN)!
Secanje na proslost svake godine postaje sve bledje i
bledje, ali dok se neki detalji iz tog vremena nepovratno gube, sve ostalo sto
se jos pamti, postaje sve - draze i draze.
To sto se ‘gubi’ dodje godinama zakonom prirode svakom od nas, posebno
nama koji smo se nasli u sutonu zivotnog ciklusa. Prepricati cega se jos secamo
iz svog detinjstva nasim unucadima u sredini gde zivimo ne bi im moglo docarati
nesto sto pripada drugom vremenu i iz drugog dela sveta sa kojim nemaju
nikakvog fizickog dodira .Tesko je to i za one ciji su porodicni koreni
presadjeni sirom starog kraja, a kamoli ovim rodjenim preko - grane i velike
bare. Navodim ovo ne iz razloga neke
nostalgije koja je odavno iscezla, jer 2/3 mog zivota sam proveo u ovim
sredinama, vec sta je CENA za vecinu nas koji smo se, svojim licnim izborom,
otisnuli u beli svet i pretvorili rec ‘inostranstvo’ u potpuno nesto drugo gde
se danas osecamo kao - svoji na svome.
Ovde imam dva sina i dva unuceta : Najstariji unuk Jakob
(16), Dzek po naski skraceno, mi je od najmaldjeg sina (Michael-Dragan),
dok je Alexa (3) najmladja unuka od mog najstarijeg sina (Sasha). Oboje zive u Texas-u. Od
po-cerke Sherry, imam unuka Harrison (6) i unuku Sarah Grace (3) koji
zive u Jackson, Tennessee. Moja ‘Sosa’
(Joyce) brizno prati sve njih gde je ko,
kad je kome rodjendan , (zahvaljujuci Google kalendaru:-) , dok sam ja zaduzen
za organizovanje posete , kako i na koji nacin je najbolje stici do njih,
kolima ili avionom.
Dok me Dzek oslovljava sa grandpa, Harrison i Sarah Grace
sa ‘B-Pa’ (bi-pa) .Alexa je jedina koja me pokazuje prsticem kad je otac pita;
- Alexa, where is your DEDA? Moram da
priznam da mi ova zadnja ‘titula’ nekako najbolje lezi i ako sam vec odavno
navikao da me u ovom komsiluku oslovljavaju svakojako koji nikako da se naviknu
da to “ich” na kraju mog prezimena i nebi bilo tako tesko izgovoriti ako bi se
izgovorilo iz dna duse kao sto se to izgovara na nasem brdovotom Balkanu. Ili
jos tacnije, iz ravnice mog rodnog Banata.
Al’ ajd ‘ da ne sitnicarim o pojedinostima, iako se vec iz navedenog da naslutitii da sam neka
generacija pre drugog svetskog
rata iz kog jos pamtim neke detalje skoro kao – iz prve ruke (tacnije, vise iz
bakinog zapecka, nego sa skolskog casa Istorije).
Kad spomenuh ‘bakin zapecak’ taj nekadasnji najtopliji kutak seoske peci
koja je grejala celu spavacu/dnevnu sobu tokom dugih zimskih dana gde sam, kao
osnovac radio domace zadatke i nestrpljivo cekao sledeci dan da se sastanem sa
skolskim drugarima i debelooo ispricamo i izigramo jos na debljem preko noci napadanom
snegu. Bili su to lepi dozivljaji bez
kojekakvih iPhone, mobilnog, I drugih kojekakvih spravica sa kojima su danasnji
unucadi preokupirani.
I na kraju ove price da pomenem i ovo; pocetkom ove nove pocela
je i jubilarna 50-ta godisnjica mog zivota u inostrastvu, dok tamo daleko u
nasem ravnom Banatu sam zauvek ostavio
izvore samo lepih i dragih uspomena iz rane mladosti i korene mog
detinjstva, kao i vecne kuce mojih dedova i pradedova.
Pozdrav svim zemljacima ma gde se nalazili!
No comments:
Post a Comment