Kao i svugde, pa tako i u ovom delu Amerike (Tennessee) obicaji u ispracanju pokojnika se razlikuju, ali namera mi nije da uporedjujem jedanu sredinu sa drugom (tim pre, sto dosta zajednickog postoji), vec da opisem kakvi su obicaji u ovom nasem komsiluku.
Dan pre zakazane sahrane (nedelja) bilo je namenjeno vreme (od 15-16h) posete pokojniku iz uze i sire familije koji je lezao u otvorenom sanduku ispred 'oltara' nekadasnje crkve pretvorene u Funeral Home, tj. Kapela. Sa obe strane sanduka su bili izlozeni mnogi venci i buketi cveca a iza sanduka je bila uzviseni podijum sa govornicom i iznad spusteno platno sa video zapisima od najranijeg detinjstva do skorasnjih dana pokojnika u krugu svojih najblizih i drugara iz mladjih godina. Dok su se video zapisi/snimci ponavljali uz tihu muziku koju je pokojnik voleo svaki i jedan od nas je prilazio kovcegu i posle kratkog zadrzavanja nastavio da se pozdravlja sa ostalim iz familije, ili nadje sediste u prva cetir reda/klupa naznaceno za - family (prvi red za suprugu, sinove i njihove porodice).
Od 16h pa do 20h bilo je otvoreno tz. 'Visitation' (u nekim krajevima USA se isto naziva 'Viewing') gde su dolazili i odlazili (procena preko300) iz mesta (oko 5,000 stanovnika) i okoline.
Sutradan (ponedeljak) bilo je tmurno i kisovito i pre zakazane programa sahrane u 13h bilo je otvoreno za posetu ko je hteo. Tacno u 13h, platno sa video zapisima sa propratnom muzikom je prestalo i povuklo sa vidika i dok je neka religiozna himna bila tiho pustena i desetak unucadi (od 2-13 godina) pokojnog svaki sa jednom crvenom ruzom u ruci (predvodjeni starijom osobom) su prilazili kovcegu i ostavljali ruze u pokojnikovo/dedino krilo, a zatim svi zajedno se nasli u drugom redu iz roditelja i dok su deca posedala, kovceg je bio zatvoren (sa velikim buketom crvenih ruza je bio postavljen na kovcegu od starijeg rodjenog brata koji nije zbog bolesti mogao da dodje na sahranu iz Kalifornije).
Posle dece osmoro ljudi tz. Pallbearers (nosioci kovcega) svaki sa crvenom ruzom zakacenom na sakou ili kosilji su uvedeni i posadjeni na levoj strani prednjeg reda. (Samo da dodam da su Pallbearers bliski drugovi ili poznanici kojima se ukazuje cast u obavljanju tog cina).
Ceo program, tz. " Celebration of Life" je trajao tacno jedan sat sa nekoliko pripovednika koji su poznavali ili radili sa pokojnikom su iznosili njihove zajednicke 'zgode i nezgode', vrline i postovanje koje je pokojnik uzivao medju mestanima i posebno njegovog vedrog duha sve do skoro zadnjih par dana pred odlazak sa ovog sveta (June 22, 1942 - Sept. 27, 21912).
Po zavrsetku programa, jedan od domacina je pozvao sve osim familije da ustanu (prepuna sala/kapela i ako je bio radni i kisni dan) i napuste salu i dok su napustali red po red, kovceg su izgurali napolju gde su Pallbearers prihvatili i uneli u pogrebnu limuzinu. Posle unosenja kovcega u limo i mi smo napustili salu i svaki je otisao do svojih kola koja su bila parkirana jedna za drugim (od najuze do sire familije). Svaka kola su posla sa upaljenim svetlom i cela kolona je bila predvodjena policijskim kolima sa rotacionim svetlom dok su na par raskrsnica po mestu i na putevima stajala policijska kola da bi kolona prolazila bez smetnje i ubacivanja.
Po ustaljenom obicaju svaka kola koja su se zadesila na putu sve do groblja (oko 5-6km od kapele) su se parkirala po strani sa ugasenim svetlom i dosta njih je stajalo pored kola sa kapom u ruci dok je kolona prolazila (ovo nije obicaj niti je moguce u vecim mestim/gradovima gde je zakonom to zabranjeno zbog velikog saobracaja koje bi napravilo metez).
Na groblju (jedan od mnogih u okolini i bez relegiozne pripadnosti) par stolica je bilo postavljeno pod 'satorom' za porodicu pokojnog i po iznosenju kovcega i postavljanju pod satorom i nad iskopanim grobom svaki Pallbearer je ostavio crvenu ruzu na sanduku i posle kratkog programa/molitve za pokoj duse pokojnika (kisa nije padala na srecu, ali je bilo sve vlazno i ponegde kaljavo), pripovednik je pozvao svu familiju da svrate do crkvene hale na jelo i pice koje su zene iz crkve pokojnika priredile.
Da napomenem: Za vreme nase posete u ta dva dana nisam primetio ni jedno plakanje (a posebno oplakivanje) cak ni suzu osim kada su unucadi prilazili pokojnom dedi sa ruzom u ruci, mislim da je vecina nas u sebi prepoznala punu realnost prolaznog zivota i podsetila na generaciju svojih naslednika koji ce isto tako jednog dana svojim cinom zaista potvrditi nasu staru narodnu izreku da; - na mladjima svet ostaje.
P.S. - Kada sam se vec dotakao teme sa kojom se ne bas rado dotacinjemo, evo i par reci o mojoj siroj familiji ovde podkrepljeno sa nekoliko fotografija sa posete na drugom groblju gde od moje Sose familija pociva kao i ima 'rezervisano' mesto kad i nama ostalima dodje vreme. Kazem "nama' jer i sam sebe ubrajam medju njima.
*
*
Lepo opisana ceremonija a i groblja mi se vise svidjaju
ReplyDeleteovde nego u Srbiji. Urednija su , ima dosta zelenila i nema silnih i glomanih spomenika .
Ma meni se bas ne 'svidja' ni jedno, ali kad dodje taj neminovan dan, siguran sam da me nece niko pitati, zato dobro je znati (unapred) o kakvom komsiluku se radi.:)
ReplyDeleteNovijeg doba groblja su bez nadgrobnih spomenika (zbog boljeg odrzavanja) dok su starija poput nasih u starom kraju (samo skromniji u uporedjenju sta sam video 2010)!