Upucujem se prema agencijama za Rent-A-Car jer sam preko neta reservisao auto sa napomenom tog sajta, da po dolasku na aerodromu, imacu prilike da po zelji biram i druge modele, boju i jos kojesta. Tog dana nije bilo nista od biranja (niti mape grada Beograda ili putne mreze Srbije). Dobro, to mi i nije predstavljalo neki problem i za par minuta nastavljam put i stizem do Novog Sada (tacnije, Veternika) u kratku posetu starom drugu, a u ranim vecernjim satima i do glavne destinacije, poseta sestri u nasem rodnom Banatu.
Sledeceg jutra, zajedno sa sestrom (koja je stigla pre mene iz Kalifornije) odlazimo do pijace. Moj prvi susret sa starim poznanicima izaziva jednu dozu veceg iznenadjenja nego sto sam ocekivao. Iz grupe ljudi zatecenih na pijaci ni jednu osobu nisam prepoznao (izuzev jedne posle malo duzeg medjusobnog merkanja i nagadjanja:).
Koliko je za poverovati, nasao sam se bio medju ostalim, i svojim starim drugarima i poznancima ali, na prvi pogled, nepoznatim! Kako su dani odmicali, zajedno sa sestrom, sam obisao grobove nasih predaka i vecinu starih sokaka iz okolnih mesta i sela gde sam bio odrastao i odakle sam se bio otisnuo u ‘beli svet’ davne 1964te.
Medju svojim vrsnjacima, i po kojim iz mladje generacije, prepoznao sam vise njih po glasu nego po licu, i dok nam se pretezno razgovor svodio o nasim unucadima, vrucini i zaparnom vremenu koja se zadesila tih par dana, sve ostale ’novosti’ iz licnih zivota su bile zaobidjene ili su bile tek povrsno dotaknute. Razlog za tako povrsne razgovore je vise bilo u kracim susretima u prolazu, ali najverovatnije i zbog toga sto je mnogo vode nasom Tisom proslo od zadnjeg vidjenja, a sa tim vremenom, vreme je ucinilo svoje. Sinovi se pozenili, kcerke se poudale, unucadi pristigli, a starih komsija medju nama vise nema i sve to sto se podesavalo u vidu “novosti dana” sve to vise nije bilo, niti se moglo nadoknadati nekom pricom zivotnih dogadjaj tokom prohujalih 26 godina.
Osecati se “stranncem” u sredini u kojoj se covek nadje, poznato je svima nama, cak i onima koji promenu mesto prebivalista i u svom rodnom kraju, dok mi ostali koji smo se nasli sirom belog sveta i te kako smo upoznati sa tim osecanjem, ali osecati se strancem medju svojima u svom rodnom mestu (ma koliko da je u pitanju samo i trenutak vremena) je nesto sto sam po najmanje ocekivao.
Ma kako nam se cinilo da su godine za nama prohujale brzinom svetlosti, to vreme je dovoljno bilo za citavu novu generaciju da se rodi, izraste i stasa za zivotne izazove, dok smo mi iz starije generacije mnogo sto sta iskusili i upoznali svet oko nas, ali ujedno i postali skloni zaboravu, po onoj; - daleko od ociju, jos dalje od….., - pamcenja.
I najzad, svemu dodje kraj, pa tako i ovoj prici o mojoj sedmodnevnoj poseti iz koje sam poneo dosta lepih utisaka (za sve ostalo, nije bilo vremena), medju kojima naj drazi su mi bili susreti sa svojim starim drugarima i poznanicima. Namera mi je bila da posetim svoje selo i okolna mesta gde sam bio odrastao i proveo one bezbrizne mladalacke dane. U tom duhu, tih sedam dana ce ostati nezaboravni i ispunjeni neizmernim osecanjem kao nikad pre iz daleko cescih i duzih poseta iz ranijih godina! Ali isto tako, kao nikada ranije, ovog puta svako pozdravljanje pri rastanku sa starim drugarima i prijateljima duboko u sebi me je obuzimao neki cudan osecaj, jer nase uobicajeno pozdravljanje sa “dovidjenja”, je bilo medjusobno jedva sapatom izgovoreno sa izrazom na licu i glasu koji su vise odavali utisak “zadnje zbogom” umesto do – ponovnog vidjenja.
Kao i po dolasku, tako i po odlasku (16.7. 2010) nasao sam se opet sam na aerodromu “Nikola Tesla”, na putu nazad po onoj narodnoj; - svuda podji, svojoj kuci dodji, gde posle vise od deset sati leta stizem u Atlantu, Georgia, sa poznatom dobrodoslicom sluzbenika na pasoskoj kontroli - Welcome-Home!
To “dobrodosao kuci” je bilo pobudilo u meni ponovo davno prihvaceno nacelo da nam je ‘kuca’ tamo gde su nam naj najdrazi i najmiliji, pa kao sto; - svaka ptica svome jatu leti, tako sam i ja sleteo tu gde su mi svi moji iz uze familije (zivi i pokojni) dok tamo daleko u nasem ravnom Banatu sam ostavio, za uvek, izvore samo lepih i dragih uspomena iz rane mladosti i korene mog detinjstva.
**
