Kad radne navike promenu dugogodisnje ocekivanje!

I ako je jos negde oko mesec i po dana do zavrsetka jesenjeg semestra (tacnije, Dec. 15), polako se spremam za prolecni semester sa pocetkom nastave 17 januara i zavrsetkom 29 aprila, nove 2013g.  Kazem 'polako' ne zbog godina 'mladosti' u kojima se nalazim vec zbog priprema nekih novih (dosta slozenih) dopuna i novina u laboratorijskim vezbama sa CNC tehnologijom, tj. elektronsko- numerickom kontrolom procesa obrade metala.

Danasnja proizvodna tehnologija u svim sferama biznisa i industrije je poznata po stalnim dopunama i promenama, posebno iz oblasti proizvodnih procesa u metalopreradjivackoj industriji putem masinske obrade, ili presovanjem za kojom ne zaostaju proizvodni procesi za plasticne proizvode, i siroka primena robota i PLCs (programmable logic controllers).  Navodim samo deo tehnoloskih procesa koja su zastupljena na TSU-ME nastavnom programu, od kojih iskljucivo predajem predmete/lab vezbe iz; (1) Proizvodnih procesi putem masinske obrade, i (2) Materijali (iz trece i cetvrte godine studija).

Kao sto sam bio naveo u ranijem javljanju, ja sam iz osnove kv metalski radnik gde sam posle niz godina i doskolovanja poceo karijeru ovde (USA) u prosveti (coll./univ.) davne 1973 i sve do odlaska u punu penziju 2004 (sa izuzetkom od oko pet godina) bio sam proveo predavajuci grupu predmeta iz primenjenog masinstva.

Kako to obicno biva, za vreme rada godinama sam razmisljao kako ce sve to biti kada se jednom 'docepam' penzije (putovanje, pecanje, izlezavanje po onom; - ala volim ovaj rezim, kad svi rade a ja lezim:) ali samo posle prve godine u punom izlezavanju (putovanje RViem sirom USA/CAN tokom proleca pa sve do kasne jeseni) i provodeci zimski period u biblioteci, i raznim knjizarama i klubovima, resih da prihvatim ponudjeni honorarni posao od TSU (dva dana nedeljno sa ukupno sest sati predavanja tokom prolecnog semestra od sredine januara do kraja aprila) i time skratim moje penzionerske - muke (sedeci skrstenih ruku i ceprkajuci okolo kuce gde cak ni baste sa nekim povrcem ili zivinom u ogradjenom dvoristu u mom komsiluku nema:).

U prvom semestru (2005/06) ponovo za katedrom, 24 studenata su pohadjala tri sata teoriju predmeta "Materijali" dok su svega tri studenta bila pohadjala lab vezbe (obavezno za  proizvodno inzenjerstvo specijalizaciju).  Proslog semestra (2011/12) taj broj je dostigao 21 (podeljeni u dve grupe), a iduceg semestra (2012/13) se ocekuje broj na lab vezbama ce dostici 'limit' od ukupno 24!

Moram da priznam, ma koliko da je pohvalno videti veci broj studenata zainteresovanih za vezbe, toliko je vise zahtevajuce (citaj, zamarajuce) raditi sa grupom od 10-12 studenata umesto samo sa troje, tim pre, sto je u pitanju obuka na masinama za obradu metala reznim alatom i brzinom obrade (do 6,500 RPM/obrtaja) koja iziskuje krajnju paznju u izbegavanju licne povrede kao i lomljenje reznog ili mernog (CMM) alata! Ako ovome dodam da ima dosta i studentkinja koja se obicno po prvi put suocavaju sa prirodom rada na alatnim masinama, budnost pracenja rada sa CNC upravljackim sistemom iziskuje punu paznju da bi se izbegao GIGO (Garbage-In, Garbage-Out) efekat, tj. gde se sa pogresnim ubacivanjem alfa-numerickih podataka lako dolazi do ne pozeljnih posledica.

Kazem 'zamarajuce' i pored toga sto imamo lab tehnicara koji je zaduzen za osnovne pripreme, ali konstrukcija projekata, obuka u programiranju procesa i tehnicke kontrole, nadzor aktivnosti (izmedju ostalog), spada u mom domenu rada tako da na kraju tri sata lab vezbe (trckaranja), iskreno receno, daleko vise osecam u nogama tezinu vremena nego pred  sam pocetak lab aktivnosti.:)

Kao sto rekoh u uvodnom delu to 'polako' se odnosi na, projektovanju (design)  nekoliko novih vezbi na "Fadal" CNC masinskom centru (Canned Cycles: G73-G89 & Work Coordinate System: G52-G59).  Programiranje je u G & M Codes (rucno programiranje) kao i putem Cad/CAM softwera.  Navodim ove detalje za vas koji ste upoznati sa prirodom posla, dok za ostale to ce biti manje zanimljivo i jos manje - razumljivo.:(

Toliko o tome, a za opsirnije info o TSU/ ME programu mozete naci direktno na donjim linkovima:

Slusaonica i laboratorija za CNC/CMM nastavu i vezbe

 Lab sa standardnim masinama za obradu metala....

 Lab za kompjutersku obradu metala i tehnicku kontrolu

 Programirani projekti u upravljackom centru - Fadal Machining Centar....

 "Fadal" MCU upravljacki centar sa primerom jednog projekta gde student programira kretanje reznog alata po dizajnu sa svojim imenom...

Ovo je lab sa upotrebom robo-tehnologije u procesu obrade metala i plastike...
*

Sa predavanja tehnickog standarda; ANSI/ASME Y14.5-1994 Dimensioning & Tolerancing
https://www.youtube.com/user/cncprofessor?feature=mhee

TENNESSEE STATE UNIVERSITY
http://www.tnstate.edu/

Academic Calendar
http://tinyurl.com/8jurkkh

College of Engineering
http://www.tnstate.edu/engineering/

Mechanical and Manufacturing Engineering (M.E.)
http://www.tnstate.edu/me/

Degree Programs (within M.E.)
http://www.tnstate.edu/me/Dgree%20Program%20.aspx

Libraries & Media Centers
http://www.tnstate.edu/library/
*
*

Rodjendanski poklon, na americki nacin...

Nije bas uobicajeno da se u Americi, posebno cak i u ovom juznom delu (Kentucky, Tennessee, Georgia, Alabama, Texas i dr.)  za rodjendan dobije poklon od lepo upakovane kutije sa 100 metaka (.380 kalibra) i ulaznicu za gadjanje u jednoj od mnogih prodavnica oruzja sa odeljenjem za gadjanje pistoljem ili revolverom, tz. "Indoor Range", ali i tog ima.

Moj danasnji (74ti) rodjendan sam 'proslavio' (juce) sa mladjim sinom Michael na gadjanju mete u zatvorenom prostoru specijalno opremljenom za tako nesto pri prodavnici kojekakvog oruzja za sportiste/lovce, i bilo koga ko voli da se odrzi u dobroj kondiciji gadjanjem iz pistolja, revolvera, ili duge cevi oruzja sem sacmarice, tj. lovacke puske.

Kao sto je poznato u Americi svaki drzavljanin (od 21+g.) koji nije osudjivan, ili krivicno gonjen, moze da kupi pistolj, revolver, lovacku pusku pa cak i neko oruzje (duge cevi) za koje se vodi stalna politicka debata koliko je to opravdano ili nije, tim pre sto takvo oruzje sa automatskim ispaljivanjem veceg broja metaka (AK-47 i dr.)  nema opravdanja u sportskom/lovackom domenu upotrebe.  To pravo na kupovinu i drzanju oruzja i neograniceni broj municije u svom posedu (kuci) je zagarantovano Second Amendment of the U.S. Constitution.  Prilikom kupovine ispuni se jednostavan obrazac/upitnik od strane prodavnice koji se prosledi kroz neku agenciju za proveru i ukoliko postoji nesto u dosijeu kupca sto bi mu, ili njoj, osporilo kupovinu oruzja (zavisno od drzave do drzave) odobrenje se moze dobiti ili ne u roku od nekoliko dana, par sati, ili cak i na licu mesta.

Opsirnije o tome o kupovini i drzanju/nosenju: ttp://www.lewrockwell.com/orig8/clark-d4.html,
po saveznim drzavama: http://www.handgunlaw.us/states/tennessee.pdf

Za nosenje pistolja, ili revolvera na sebi, svaka savezna drzava ima svoje zakone po kojima se trazi i izdaje dozvola posle odredjenog broja casova obuke u rukovanju istog.  Dozvola se izdaje na 4+ godine, posle cega se mora traziti produzenje (negde sa ponovnom obukom) i nekom nominalnom taksom ($115+).  Za vreme obuke pored informacije gde se sme nositi a gde ne, polaze se pismeni i rukovanje/gadjanjem u metu sa odredjene daljine.  U saveznoj drzavi Tennessee prolazna ocena u gadjanju je 75% sa 8 sati slusanja obuke/kursa.
Vise o tome: http://www.tn.gov/safety/handgunmain.shtml

Licno nisam veliki entusiasta oko drzanja, posebno nosenje oruzja, ali imam dozvolu za nosenje pistolja vise od 40 godina (CA, TX, TN) najvise zbog duzih putovanja/kampovanja sirom USA (posebno u zadnjih osam godina). Ni jednom nisam osecao za potrebu da se razmisljam o mogucoj upotrebi i ako smo kampovali ili proputovali kroz 43 savezne drzave.  Isto je tacno da smo vecinom zastajali i prenocivali u RV parkovima sa vecim brojem ostalih kampera i RVia (vecinom isto sa oruzjem) umesto negde sami u sred sume ili planine.

Drzati oruzje kod kuce zbog odbrane od provalnika je tacno definisano kako postupiti dok upotreba pistolja/revolvera na javnom mestu je potpuno nesto trece zbog moguce povrede neduznih kao i zakonskih posledica koja su razlicito tumace od drzave do drzave (slucaj "stand your ground" law in Florida).  Takodje, sa pistoljem u kolima ili na sebi nije isto 'opusteno' caskanje i razgledanje kao i bez pistolja, jer nikad se nezna u kakvoj situaciji se covek moze naci i kako ce reagovati i ako 'zakonski' moze da upotrebi oruzje (po striktnim propisima o ugrozavanju svog ili necijeg tudjeg zivota od nekog nasilnika). 

U slucaju policije da zaustavi auto, prvo sa rukama na volanu se da policajcu do znanja da imam dozvolu za nosenje pistolja, gde je pistolj u kolima, dali je napunjen ili ne i gde se sta nalazi.  Kada se sve to 'izdeklemuje, na zahtev se pokaze vozacka dozvola i dozvola za nosenje 'skrivenog oruzja' (Concealed Handgun Permit) i posle kratkog razgovora zasto sam bio zaustavljen, nastavlja se dalje (sa ili bez tiketa o prekrsaju brzine ili sta vec:).  Desilo mi se samo jednom (za sve ove godine!) da sam bio zaustavljen sa pistoljem u kolima i opomenom na zaobilaznicu zbog neke napred saobracajne nezgode, dok sto se tice prekoracene brzine (u onim mladjim godinama) bilo ih je  oho-ho:).

Kao sto rekoh na pocetku, i ako nije uobicajeno da se na rodjendanu ide na gadjanje,  meni je bila ukazana ta 'cast' od mladjeg sina koji je prirodom njegovog posla i obuke veliki pobornik tog sporta.  Nepotrebno je reci da je njegova meta bila prilicno ispucano u centru (Bull's Eye) dok je moja bila ispucana/izbusena vise po komsiluku (sa 70+ metaka)!:)

Evo par slika/linka u vezi tog sporta.

 Moj pistolj: "Bersa - .380"

Moja meta je ostala tamo (izbusena k'o svajcarski sir...., casna mi piJonirska)!:)

 

 

 

Michael's pistolj: "Ruger-9mm"

Michael's mete sa 10m daljine...
-------------

Centar za sportsko gadjanje iz pistolja/revolvera

http://www.gunsandleather.com/Indoor_Range-Greenbrier/

Images for handgun store display photos
http://tinyurl.com/97bh7ld

*
*

CELEBRATION OF LIFE: Sahrana na americki nacin...

Upravo smo se sinoc vratili sa sahrane blizeg rodjaka moje 'Sose' negde oko dva sata voznje severnozapadno od naseg Nashville-a.  Ne, to mi nije bila jedina poseta sahranjivanju nekog iz uze ili sire moje familije ili moje supruge, vec na protiv vise sam prisustvovao sahranama od kad sam u imigraciji nego nekim - svatovima.

Kao i svugde, pa tako i u ovom delu Amerike (Tennessee) obicaji u ispracanju pokojnika se razlikuju, ali namera mi nije da uporedjujem jedanu sredinu sa drugom (tim pre, sto dosta zajednickog postoji), vec da opisem kakvi su obicaji u ovom nasem komsiluku.

Dan pre zakazane sahrane (nedelja) bilo je namenjeno vreme (od 15-16h) posete pokojniku iz uze i sire familije koji je lezao u otvorenom sanduku ispred 'oltara' nekadasnje crkve pretvorene u Funeral Home, tj. Kapela.  Sa obe strane sanduka su bili izlozeni mnogi venci i buketi cveca a iza sanduka je bila uzviseni podijum sa govornicom i iznad spusteno platno sa video zapisima od najranijeg detinjstva do skorasnjih dana pokojnika u krugu svojih najblizih i drugara iz mladjih godina.  Dok su se video zapisi/snimci ponavljali uz tihu muziku koju je pokojnik voleo svaki i jedan od nas je prilazio kovcegu i posle kratkog zadrzavanja nastavio da se pozdravlja sa ostalim iz familije, ili nadje sediste u prva cetir reda/klupa naznaceno za - family (prvi red za suprugu, sinove i njihove porodice).

Od 16h pa do 20h bilo je otvoreno tz. 'Visitation' (u nekim krajevima USA se isto naziva 'Viewing') gde su dolazili i odlazili (procena preko300) iz mesta (oko 5,000 stanovnika) i okoline.

Sutradan (ponedeljak) bilo je tmurno i kisovito i pre zakazane programa sahrane u 13h bilo je otvoreno za posetu ko je hteo.  Tacno u 13h, platno sa video zapisima sa propratnom muzikom je prestalo i povuklo sa vidika i dok je neka religiozna himna bila tiho pustena i desetak unucadi (od 2-13 godina) pokojnog svaki sa jednom crvenom ruzom u ruci (predvodjeni starijom osobom) su prilazili kovcegu i ostavljali ruze u pokojnikovo/dedino krilo, a zatim svi zajedno se nasli u drugom redu iz roditelja i dok su deca posedala, kovceg je bio zatvoren (sa velikim buketom crvenih ruza je bio postavljen na kovcegu od starijeg rodjenog brata koji nije zbog bolesti mogao da dodje na sahranu iz Kalifornije).

Posle dece osmoro ljudi tz. Pallbearers (nosioci kovcega) svaki sa crvenom ruzom zakacenom na sakou ili kosilji su uvedeni i posadjeni na levoj strani prednjeg reda. (Samo da dodam da su Pallbearers bliski drugovi ili poznanici kojima se ukazuje cast u obavljanju tog cina).

Ceo program, tz. " Celebration of Life" je trajao tacno jedan sat sa nekoliko pripovednika koji su poznavali ili radili sa pokojnikom su iznosili njihove zajednicke 'zgode i nezgode', vrline i postovanje koje je pokojnik uzivao medju mestanima i posebno njegovog vedrog duha sve do skoro zadnjih par dana pred odlazak sa ovog sveta (June 22, 1942 - Sept. 27, 21912).

Po zavrsetku programa, jedan od domacina je pozvao sve osim familije da ustanu (prepuna sala/kapela i ako je bio radni i kisni dan) i napuste salu i dok su napustali red po red, kovceg su izgurali napolju gde su Pallbearers prihvatili i uneli u pogrebnu limuzinu.  Posle unosenja kovcega u limo i mi smo napustili salu i svaki je otisao do svojih kola koja su bila parkirana jedna za drugim (od najuze do sire familije).  Svaka kola su posla sa upaljenim svetlom i cela kolona je bila predvodjena policijskim kolima sa rotacionim svetlom dok su na par raskrsnica po mestu i na putevima stajala policijska kola da bi kolona prolazila bez smetnje i ubacivanja.

Po ustaljenom obicaju svaka kola koja su se zadesila na putu sve do groblja (oko 5-6km od kapele) su se parkirala po strani sa ugasenim svetlom i dosta njih je stajalo pored kola sa kapom u ruci dok je kolona prolazila (ovo nije obicaj niti je moguce u vecim mestim/gradovima gde je zakonom to zabranjeno zbog velikog saobracaja koje bi napravilo metez).

Na groblju (jedan od mnogih u okolini i bez relegiozne pripadnosti) par stolica je bilo postavljeno pod 'satorom' za porodicu pokojnog i po iznosenju kovcega i postavljanju pod satorom i nad iskopanim grobom svaki Pallbearer je ostavio crvenu ruzu na sanduku i posle kratkog programa/molitve za pokoj duse pokojnika (kisa nije padala na srecu, ali je bilo sve vlazno i ponegde kaljavo), pripovednik je pozvao svu familiju da svrate do crkvene hale na jelo i pice koje su zene iz crkve pokojnika priredile.

Da napomenem:  Za vreme nase posete u ta dva dana nisam primetio ni jedno plakanje (a posebno oplakivanje) cak ni suzu osim kada su unucadi prilazili pokojnom dedi sa ruzom u ruci, mislim da je vecina nas u sebi prepoznala punu realnost prolaznog zivota i podsetila na generaciju svojih naslednika koji ce isto tako jednog dana svojim cinom zaista potvrditi nasu staru narodnu izreku da; - na mladjima svet ostaje.

P.S. - Kada sam se vec dotakao teme sa kojom se ne bas rado dotacinjemo, evo i par reci o mojoj siroj familiji ovde podkrepljeno sa nekoliko fotografija sa posete na drugom groblju gde od moje Sose familija pociva kao i ima 'rezervisano' mesto kad i nama ostalima dodje vreme.  Kazem "nama' jer i sam sebe ubrajam medju njima.

Pri ulasku u 'nas vecni komsiluk':)

Kod nadgrobne ploce odavno preminulog iz familije, pored kojeg su rezervisana jos tri mesta...(dok preko puta u istom pravcu (novi deo groblja)...

 gde moja Sosa stoji (gde je zemlja nesto laksa:) cemo se i nas dvoje jednog dana naci...

 

pa ko je u prolazu, lako ce nas biti prepoznati (od ulaza na pocetku drugog reda, pa ko voli nek izvoli:)
*
*