Prilozi & Zanimljivosti

NAPOMENA:  U ovom delu stranice prenesena su (copy/paste) objavljeni prilozi na netu koja nalazim zanimljivim i artisticki vredno podeliti sa posetiocima bloga.
--------------- 

(1)  FANTASTICNO!

PRILOG: Dragisa Pecarski
http://www.youtube.com/watch_popup?v=5hIc2ODfRxQ

*
 (2) "Gilin" - Kutak(Posted with permission)

___________      Glisa (Gile) Nikocev
*
*DALJINA

by Gliša Nikočev (Notes) on Monday, May 28, 2012 at 12:36pm

DALJINA

Daljina ponekad spaja, još češće razdvaja…
Kroz život nas celi prati i kod svakog ona svrati.
Ispočetka neprimetno, skoro skromno se prikrada,
svakim danom sve po malo, dok sa nama ne ovlada…
Tugujemo i patimo što razdvaja bića mnoga,
što je tako sve daleko i još mnogo, mnogo toga…

Pomisliš u trenu jednom da je život mnogo lepši,
da postoji biće jedno koje može da uteši…
Svet se menja oko tebe, oko gleda veselije,
pored tebe drugi ljudi a tebi je sve milije…
Zanos sreće u tom trenu ponese te baš daleko,
nisi svestan šta se desi , krenu život predaleko…

Kratko traje zanos ovaj, što učini moć ljubavi,
Daljina nam ne da mira i opet se ona javi…
Zašto mora da razdvaja, da nanosi srcu tugu,
ubija nam želju svaku, pomisao neku drugu…
Svako želi ljubav svoju da podari dragom biću,
da mu neka nova jutra u zagrljaj sa njim sviću…
Da ga zanos sreće prati, a nežnost mu srce dira,
Daljina da prošlost bude, a muzika večno svira…

 Pesma je posvećena svima onima koje Daljina "razdvaja"...

*
SANACKI ATAR

by Gliša Nikočev (Notes) on Monday, February 11, 2013 at 11:20am

SANACKI ATAR

Sanacki atar i njegove njive,
svuda me prate u meni žive...
Ta divna polja beskraj bez kraja,
otići ne želim iz toga raja...
Sve je baš lepo, ko cvetna bašta,
stalno u meni budi se mašta...
Kroz njega žuri ta Tisa reka,
kao da umornog putnika čeka...

Kreneš na sever, tamo je Rit,
pogled ka njemu pravi je mit...
Šta krije lepo? nestade tama,
pred tobom jezerce, ta divna Jama ...
Srebrna voda, šareno cveće,
predelu ovom svako se kreće...
Sve što je lepo odjednom se stvori,
vrata od raja neko tad otvori...

Kreneš na istok zovu Selišta,
pomisliš nisi još video ništa...
Jer beskraj ovaj što Vičujdi vodi,
kao da majka ponovo te rodi...
Samo se vide dugačke njive,
u njima andjeli kao da žive...
Odeš li njima sigurno znamo,
ostaćeš zauvek da živiš tamo...

Putem kad kreneš ka lepom jugu,
Vujana priča sad tajnu drugu...
Nekad je bila prelepa Vujana,
što prati moćnog Turskog Sultana...
Kad ona dojde u krajeve ove,
tu je pronašla najlepše snove...
Ostala večno u ovome raju,
sa njom i tajna ostade kraju...

Kreneš na zapad, Budžak je blizu,
vinogradi u njemu kao u nizu...
Groždje i voće tu najbolje zriju,
a piće njegovo i bogovi piju...
Zato Sanaci čuvaju svoj kraj,
jer njihov to je najlepši raj...
Lepota ova od Boga im dar,
blagorodni večno Sanacki Atar...

*

NICK IZ NASHVILLE-a

by Gliša Nikočev on Wednesday, March 6, 2013 at 3:25pm ·

 NICK IZ NASHVILLE-a

Mladi Vrajić iz Banata rešio je jednog dana,
da potraži sreću svoju preko plavog okeana.
Ostavio selo svoje i kraj Tise vinograde,
ljubav prvu i ognjište, pa se u svet beli dade…
Putovao dugo kopnom nastavio Atlantikom,
mnoga srca devojačka tugovala su za Nickom…

U svet tudji ni za Nicka nije tada bilo lako,
a putem je ko svi naši, skrivao se, tiho plako…
Na ognjištu gde je rodjen misli tada samo lete,
ostavio majku svoju za koju je bio dete…
I sve drage uspomene što ostavi zavičaju,
u tudjini dok razmišlja, i danas mu snage daju…

Prividna je sreća sada u tudjini što ga prati,
duša boli za zavičaj, kući želi da se vrati…
Sanja Banat i ravnicu, talasi ga Tise zovu,
da ostavi svo bogatstvo i vrati se svome domu.
Od vajkada gde dedovi Vrajića su uvek bili,
i u mestu Ostojićevu porodični dom svoj svili.

Nostalgija sve je jača, kao mora sve to posta,
u tudjini svega ima al u Banat srce osta …
Tako misli svakog dana i seća se svega,
al po nekad i zapita, ko misli na njega…
Prošla otad mnoga leta minule godine,
ko će mu se radovati i nazvati sine…

Pesmu posvećujem svome prijatelju sa fb i zemljaku, Nicku Vrajiću iz Ostojićeva u Banatu.
*

T И С А

by Gliša Nikočev on Thursday, May 31, 2012 at 4:52am ·

Т И С А

Певали многи о тој су реци,
причам о Тиси и ја својој деци…
Како смо расли крај обале њене,
док прича почне и сећање крене…
Тиса је моћна и велика река…
увек нас прати, али и чека…
Живот крај Тисе што нам се деси,
било је рађање, љубав и греси…

Волесмо Тису ту реку сјајну ,
чувала сваку нашу је тајну…
И прва љубав са обала крене,
пољупци жене и руке њене…
Таласи њени чували тајну,
како сам волео ту жену бајну…
Шта ми се деси у томе трену,
како заволех ту дивну жену…
Сусрет на реци младости наше,
као да анђели крила нам даше…

Осећај нежни и руке жене,
Тиса оживи лепе успомене…
У чамцу малом што Тисом плови,
неостварени многи осташе снови…
Многа су лета живела у нама,
сад Тиса путује кроз Банат сама…
Питам се данас и још много пута,
зашто нам живот ко река лута…

Што чамац мали не плови по Тиси,
и зашто данас ти са мном ниси…
А траг у песку где она беше,
таласи Тисе све то однеше...
Тугује река и мутне воде,
куда то нестаде због чега оде...
Таласи Тисе залечиће ране,
сећање дивно и данас ме гане…
Сунчане обале и река живота,
живеће у мени до краја живота...

Песма је посвећена реци Тиси , и онима који су одрастали и волели крај њених обала...

*

БАНАТСКА СЕЛА

by Gliša Nikočev on Tuesday, February 12, 2013 at 8:33am ·

Ош у Санаду

БАНАТСКА СЕЛА

Банатска села у свему нам личе,
и сва су баш лепа ко из неке приче...
У њима по нешто и посебно има,
а што их краси познато је свима.
Шорови лепи и цветне баште,
села су нека баш као из маште...
Од лепог Вршца до села Ђале,
да их препознаш шансе су мале.

Јер на свој начин лепотом зраче,
што дуже будеш заволиш их јаче.
Људи те приме ко да те знају,
а што затреба од срца ти дају...
Кад дођеш у које банатско село,
за госта у њему биће баш весело...
Свратићеш успут и у села многа,
у њима видећеш ти доста тога...
То је богатство њихове душе,
што баријере могу да поруше.

Из села банатских светска су имена,
Пупина, Предића и Ђуре боема.
Јовановић Паје, умног Доситеја,
уз њихово раме веселог Стерија.
А и многи други, Антића, Попова,
били су створени од тога кова...
Селима банатским што их изнедрили,
славу су њихову по свету пронели...

Данас се баш много од тога промени,
и села банатска потпуно измени...
У град сви одоше као да је Мека,
и у њему сваког срећа да чека...
Пусте су улице и лепи сокаци,
школе опустеле нестадоше ђаци.
А судбина свима као да се руга,
у селима влада сад бела куга...
Живот нашем селу мора да се врати,
јер много још лепог може свима дати...

*
POŽUTELI SPOMENARI

by Gliša Nikočev on Sunday, February 3, 2013 at 6:08am ·

POŽUTELI SPOMENARI

Požuteli naši stari spomenari,
i danas se pitam, ko nam sve pokvari.
Ko nam sruši snove koje smo imali,
a za našu ljubav sve smo tada dali.
Našu mladost pustu i najlepše dane,
snove što gajismo iz mladosti rane...

Kako smo pogrešili? i šta se to desi,
jer smo se voleli a to nisu gresi...
Bila je to ljubav, iskrena i čista,
kao majska zora, k’o kad sunce blista.
Delili smo život i ljubav na pola,
u nama sad kuca srce puno bola...

Spomenar sad gledam, ko da nešto fali,
sa naših su lica osmesi nestali...
Tragovi ljubavi s’ požutelih slika,
nestalo netragom sa našega lika...
Ja i dalje tražim što si nekad bila,
ne verujem sebi jer si mi još mila.

Samo tebe vidim u snovima svojim,
makar i u mašti živim s’ likom tvojim.
Žute slike moga starog spomenara,
ni danas ne može mene da zavara...
Što želim da vidim s’ požutelih slika,
Sa setom, al rado, tvog se setim lika.
*

R U Ž A

by Gliša Nikočev on Tuesday, January 22, 2013 at 8:21am ·

R U Ž A

Ruža je najlepši cvet u bašti,
lepota njena ravna je mašti.
Miris što širi i svuda pruža,
može nam dati jedino ruža.
I žena što nosi to lepo ime,
na ružu podseća diči se time.

Uvek miriše u svet svoj mami,
život je lepši i kad smo sami…
Latice njene nežne i meke,
kao da pričaju priče daleke…
Iz neke bajke i dalekog kraja,
kočija nebeska stiže do raja…

Ko voli ružu sreća ga prati,
jer njena lepota sve može dati.
Što srce želi i o čemu sanja,
mirisom nežnim ruža poklanja.
Voli je nežno i pazi se rode,
po nekad može trnom da ubode…

Pesmu posvećujem cvetu ruže, koju najviše volim…

 *
LEPA SI MI KO RAVNICA

by Gliša Nikočev on Tuesday, January 1, 2013 at 9:22am ·

LEPA SI MI KO RAVNICA

Lepa si mi k’o ravnica i lepota sva ta tvoja,
najlepša si ti za mene i srećan sam što si moja.
Sve što imaš što te krasi tvoja duša nežna čista,
mene čini uvek sretnim sa tobom mi život blista.

Kad me gledaš, smeješ, pričaš, za mene je sve to sreća,
samo da sam uvek s’tobom radost mi je tad najveća.

Ravnicom dok vetar duva i košava sve odnese,
razmišljam o tebi sada čežnja neka me ponese...

Najlepše na svetu sada što nekome možeš dati,
to je samo ljubav čista na tvom putu da te prati...
Da delite breme teško što ga život ovaj stvara,
živeti se može lepo bez bogatstva a i para...


Ako u trenutku nekom ti osetiš čežnju jače,
to te mame neke oči i silinom svom privlače.
Ne oklevaj prepusti se jer dolaze novi dani,
a što do tad loše bilo nek odnese taj mraz rani.

Kad ravnicom sve procveta i zablista tvoje lice,
siguran ću biti tada da si lepša od ravnice...

*

NOVA GODINAby Gliša Nikočev on Sunday, December 30, 2012 at 5:58am ·

NOVA GODINA

Nova godina željno se čeka,
kao da stiže sa puta neka...
Veselo bude u ludoj noći,
kao da veliko nešto će doći.
Svako se nada i ima želja,
zdravlja, sreće, i više veselja .
Da li će snežna ledena staza,
doneti poklone od Deda Mraza.
Može li bela i snežna zima,
doneti sreću i ljubav svima...

Osećaj takav sa nama vlada,
da se ispuni bar neka nada...
Svi su veseli doček se sprema,
a samo tebe kraj mene nema.
U noći ludoj sam neću moći,
na put ću krenuti i tebi doći...
Dok sneg sve više ravnicom pada,
želim kraj tebe da budem sada...
Kao i svako što nekoga želi,
tebi me nosi sneg ovaj beli...

Na put ću krenuti i neću stati,
neka me sreća do tebe prati...
A kada dodjem do tvoga doma,
najlepše poklone daću ti oma...
Ravnicom bele dok veju pahuljice,
poljupci divno prekriće ti lice...
Ljubiću tebe dok sveća plamti,
jer ova noć se večito pamti...
Samo sa tobom ostvariću snove,
to želim jedino od Godine Nove.

Pesmu posvećujem svojim prijateljima na FB, sa željom, da je dočekaju u zdravlju i veselju, i u društvu sa onima koje najviše vole...

*

ЋОРАВИ СОКАК 

by Gliša Nikočev on Sunday, December 23, 2012 at 11:16am ·

ЋОРАВИ СОКАК

Познајем многе градове и села, a нисам још упознао нити чуо, да постоји, као у моме селу Санаду, улица која носи назив Ћорави сокак...
Неко ће рећи лепо име, други ће се само насмејати, а трећи, ће помислити да су Банаћани опет измислили неку неслану шалу, да скрену пажњу на себе, и покажу околним селима, да они имају нешто што други немају, и разликују ce бар по некој улици, која носи тако оригинално и чудновато име...
Сећам се, а био сам врло мали, када сам слушао причу од своје мајке, да је сеоски поштар једном врло лако нашао нашу адресу, jeр,становали смо у Ћоравом сокаку, када је моја тетка Софија, удата у Новом Саду, писала мојој мајци Славни. Писала је како јој је у браку и у великом граду, а желећи да остави утисак на њу и покаже да је већ постала госпођа, и да је град привилегија само за неке, послала једно писмо, у коме је све са пуно детаља описала, а затим желећи да га пошаље, заборавила нашу адресу у селу. Сетила се само нашег сокака, и адресирала писмо на следећи начин :
„Прима Бранко Шутка из Ћоравог сокака, Санад, Банат АП Војводина“, а са задње стране писма, написала је : „Шаље Софија, својој милој сестри Славни, пре се презивала Ђуричин“...
Поштар никада лакше није доставио писмо. Још је попио код нас домаћу ракију,имао је времена, јер није морао да лута по селу, тражећи нас по имену и презимену...
Тако је Ћорави сокак био припознат у целој околини. Када би ко тражио некога у селу и рекао: „тај живи у Ћоравом сокаку, свима је било јасно о коме се ради, а још кад је заинтересовани рекао надимак: Гусак, Купусар, Шутка, Шангарепа, Прцељ, Бугер, Дивљак, Пиџора, Црнац, Зељов, Румун, Манока, Опирача, Цукраз, Добошар, Тука, Чобан, Рус, Хођера, Телац, Дроћка, Флића, Госпавин, Паприкар, Пето, Удра, Доман, Чубра, Шнајдер, Бућкош, Кунаш, Корњача, Фашина, Бабул, Копан, Чутура, Пупика, Папац, Шлир, Пужа, Цундра, Чорбаш, Рака, Црни, Буца, Сарка, Доруша, Ковач, Табла, Пика, Мамуна ,... може рачунати, да ће добити одговор у секунди, јер мештани су поуздано знали о коме се тачно ради, а људи који су носили наведене надимке, никада се нису ни љутили, када их тако назовете, чак су се на неки начин и поносили, више него са својим крштеним именима, које су други најчешће временом и заборављали, и одазивали само на своје давно наслеђене надимке...
Елем, када је мој син Александар дошао код баке и деде у госте из Сарајева, и кренуо мало да обиђе родно село свога оца, био је веома изненађен када су га упитали :„Јели синко, а чији си ти?“.
„Ја сам Глишин“, био је мало затечен мој Сале...
„А ко ти је баба?“, наваљивали су.. „Па Глиша...“
„Е, не знамо...А ди ти живиш ?“, упорни и знатижељни су били моји земљаци, јер нико од дођоша није могао да прође селом, а да није био регистрован, чији је, одакле је, код кога је дошао, и шта ради...
На крају су знатижељни мештани врло лако открили о коме се ради, „ Па ти си Шуткин! Боже што си нарастијо, знамо како не би, а и род смо“...
Углавном, у селу су сви по некој линији били родови-рођаци, и некаква својта, и не можеш дуго да идеш сам по селу, а да те неко не сврати, посебно ако си са стране, угости, и том приликом објасни, одакле вуку корени сродства и блискости са твојом породицом...
Ћорави сокак је био специфичан и по томе, што се том улицом, најкраћим путем одлазило у „санацки“ атар, и после напорног целодневног рада са натовареним колима и паорима, враћало са удаљених њива, задовољно обављеним тежачким послом...
На улици су обично седели старији људи, и тако диванили о свему и свачему, гледајући у небо и очекујући лепу кишу, која је баш требала жедним њивама, а успут и меркали повратнике са удаљених њива.
„Јесте се уморили, ко је био највреднији?“, алудирали су на млађе радише...
Тада је улица добијала посебну драж, и живост, својствену само за село, а Ћорави сокак је постајао отворени театар, јер пролазећи, сви су имали своју оригиналну улогу и специјалну реплику.
Срдачно су се поздрављали, успут објашњавајући шта су све обавили, како су прошли, и да ли је све урађено... јер ови што су седели на клупама испред својих кућа, претходно исполивајући испред, да им прашина не смета да добро и све виде, имали су спреман сет питања за очекиване повратнике, сажета и кратка, да им ови не би умакли без одговора, а желели су о свему да буду потанко информисани...
Разговор би почињао питањима типа шта је урађено, како је њива понела, да ли је и шта неки лопина однео са њиве ноћом кад нема бојтара (чувар), да ли су имали ладне воде да утоле жеђ... а неки су ишли и даље, па су питали за фруштук, и да ли је било шунке и ладног пива...
То је била нормална и добронамерна конверзација, нико се није ни љутио, а смех и уморно-задовољни паори, вешто су се носили, са досеткама и духовито одговарали на знатижељу својих пријатеља и комшија, журећи уморни после рмбачења својим кућама...
Тако су пролазили дани, а с'јесени, у Ћоравом сокаку орила се песма и весеље богатих и шарених свадби, окићених сватова и фијакера, који су носили младенце у нови и лепши заједнички живот, пун љубави, стидљивих млада а већ најављених принова...
Сви у улици били су као род, и поносили се својим Ћоравим сокаком, који се издвајао по свему...
А недељом, кад Ћоравим сокаком замиришу штрудле с маком и лудајом, а вредне домаћице прпремају богатији ручак, људи су износили столове и организовали картања на ћошковима улице, у чему је предњачио комшија Срба звани Купусар, а у екипи упорни и љути ривали били су, Бата-Црнац, Милош-Пеглајс, чика Ранко-Чобан, Драги-Бабул, Рада-Чобан и Момир-Моша...
Екипе су се смењивале, а хладна ракија и пиво, освежавали су видно узбуђене играче... Све је одзвањало од њихових удараца о сто, наговештавајући јак адут који су поседовали...
Улица је била без калдрме, тако да се понекад дизала велика прашина, као да почиње војна вежба, а кад падне јака киша, најбоље је ићи бос, како смо ми деца то волели и уживали у томе, или имати дубоке гумене чизме, јер су потоци текли на све стране...
Једнога пролећа давних седамдесетих и тај проблем је коначно решен, улица је асфалтирана, а Ћорави сокак добио изглед урбане улице са излазом на главну, и коначно мало прогледао бар на једно своје око...
Шетајући Ћоравим сокаком, после дуго година, сећања и емоције навиру, и на моменат видим сва та драга лица мојих пријатеља и комшија, и раздраганост људи, а многих нажалост више и нема међу нама, а њихови потомци раселили су се,
ко зна где, по беломе свету.
Сада су ту неки други људи и неки нови клинци, а Ћорави сокак, нажалост, све празнији...
Ћоравим сокаком сада јуре модерни аутомобили, пролазе веома брзо, без заустављања, а нико и не може да види ко је у њима, и запита , ко су, одакле и куда тако журе...

Причу посвећујем својој улици, Жарка Зрењанина, званој Ћорави сокак и мојим пријатељима и комшијама...
*

BANATSKE VETRENJAČEBy Gliša Nikočev on Sunday, December 16, 2012 at 12:10pm ·

BANATSKE VETRENJAČE

Kroz Banat ravni košava cvili danima sve jače i jače,
i nosi priču pustom ravnicom do stare vetrenjače…
Nekada bila gorda i bela, imala moćna krila,
svima na ponos, a danas sećanje, kakva je samo bila.
Mnoge vetrnjače nekada bile, širom ravnice naše,
od žute pšenice i njenog roda, život sačuvaše…
Od belog brašna što ona stvori, srećni svi bili tada,
u duši njihovoj spokojstvo dodje i večno zavlada…

A letnjih dana hlad se tražio pod senkom njenih krila,
sve je primala i sve je krila, k'o da im majka bila…
Veselja mnoga , prve ljubavi, jedino ona je znala,
k’o rod im bila, sve ih volela i sve im ona dala…
Huk njenih krila čula ravnica banatska uvek je cela,
nikada umorna, i nikad stala, ta vetrenjača bela…
Vetrove banatske jedino ona, krotiti uvek je znala,
ljudima spokoj, sigurnost neku, i mnoga dobra je dala…

Minule godine, umorna krila, za vreme i ne mare,
sećanje lepo ostade samo na vetrenjače stare…
Nekada davno Don Kihot neki slavan po tome posta,
slomio koplje, izgubi bitku, a nama nauk osta…
Njena su krila i moćna snaga ljudima mnogo dali,
pitam se danas, sebe i druge, da li nam ona fali…
Sve što je bilo u njeno vreme poštovati se treba,
banatske vetrenjače “hraniše” Banat i hvala im do neba.

Pesmu posvećujem banatskim vetrenječama kojih danas skoro da i nema, a zadužile su i naše pretke i nas, pa ih treba obnoviti, neka i dalje šire svoja moćna krila širom banatske ravnice…

*

K A F A N A

by Gliša Nikočev on Monday, November 19, 2012 at 7:39am ·

 

KAFANA

Kafana je mesto priznati se mora,
gde se duša teši, dočekuje zora…
U kafanu idu i stari i mladi,
u njima prestaju i najveći jadi…
Posle prve čaše što razgali nas,
ne kaže se džabe: “In vino veritas”…
Sudbine se mnoge u kafani sreću,
kafana odagna i tugu najveću...

U kafani ljudi ostavljaju muku,
a ona ih prati i drži pod ruku...
Posle prve čaše popijenog vina,
verujem što kažu,da nam je sudbina.
Kada rujno vino prostruji kroz telo,
sve se zaboravi što nas je bolelo...
Šta se to desilo pa nas vino teši,
i da li kafana to može da reši...

Neko u kafani nešto lepo slavi,
a neko se samo svojim jadom bavi.
Momačko se veče burno baš proslavlja,
za momačke dane još jednom nazdravlja.
Najveće je slavlje za mladence naše,
vino tad se pije, razbijaju čaše...
Za posebnim stolom izdvoji se neko,
sa mislima svojim otišo daleko...

Kad se čuje pesma, što na tebe seća,
tuga tad postaje, sve veća i veća...
U mislima mojim samo divna slika,
ništa ja ne vidim osim tvoga lika...
Sećanje na tebe što je nekad bilo,
u kafani ovoj to se dogodilo...
Sretni smo tad bili, nismo mogli znati,
da kafana samo meni će ostati...
Šta vredi što patim i duša me boli,
od tebe me više sad kafana voli...

Pesmu posvećujem kafani i svima onima koji je vole, a samo oni znaju zašto...

*LJUBOMORA..

by Gliša Nikočev on Sunday, November 18, 2012 at 7:37am

LJUBOMORA

I reč je teška, tek njena suština,
ona nas muči i stalno cima...
U nama stvara svakakva čuda,
glava nam postaje potpuno luda.
Osećaj čudan po telu se širi,
ništa ne može tebe da smiri...
Mučimo sebe a najviše druge,
u naše živote stanuju tuge...

Obično dodje sasvim iznenada,
i potpuno želi nama da ovlada...
Tada počinje sve da nam smeta,
one što volimo naša su meta...
U sve se sumnja što nas okružuje,
bez razloga nekog, drugi optužuje.
Kako da stanemo, preispitamo duše,
mostovi svi se zbog toga poruše...

Ljubomora prokleta zašto je ima,
kako se na nju baš svako prima...
Uspesi drugih, sreća što ih prati,
ne može sudbina baš svakome dati.
Postoji istina od davnina neka,
sve se oprašta, sem tudjih uspeha...
Neki su ljubomorni na sve oko sebe,
a ja najviše, što nisam kraj tebe...

Pesmu posvećujem svima koji su skloni ljubomori, a kada se oslobode nje, biće mnogo sretniji u životu, a sa njima i oni, koji ih okružuju...

*

KAD SE SAMO SETIM...

by Gliša Nikočev on Tuesday, November 13, 2012 at 1:53pm ·

KAD SE SAMO SETIM …

Kad se samo setim svega, kako nekad lepo beše,
uspomene na te dane, još jedino mene teše…
Sve je bilo kao bajka, preterano ništa tada,
nosila nas mladost naša i vesela duša mlada…
Sve smo mogli i sve hteli, ko da život večno traje,
voleli smo život celi, ko za starost još da haje…
Zore su nam bile plave, kao moćno sinje more,
svitale su za nas tada, nismo znali šta su bore…

Prva ljubav i poljupci, u nama se sve okrene,
buktala su mlada tela, život nam se preokrene.
Jurili smo na sve strane i stizali gde smo hteli,
mislili smo sve možemo i da svet je sav naš celi…
Voleli smo mesečinu, lepa prela i posela,
sastajali krišom svuda bez kravate i odela...
Ljubavi su bile strasne, od svega ih mi čuvali,
nesebično sve smo dali, nema za čim da se žali…

Najlepše je uvek bilo kada prodju majske kiše,
u nama se sve probudi stara lipa zamiriše…
Srećniji smo tada bili i bez svega što sad ima,
sve je bilo veselije vladala je druga klima…
Svet je bio drugačiji mnogo lepši, iskreniji,
nosili nas snovi naši i bili smo pošteniji…
Sada život nema duše, osta samo borba neka,
sobom svi se danas bave, nesta ljubav za čoveka…

Pesma je za moju i ranije generacije, da se podsete na jedno divno vreme u kome smo sretno živeli, a mladima za nauk, i ako mogu, neka promene nešto, ali na bolje …

 *

SEĆANJE NA TEBE...

by Gliša Nikočev on Saturday, November 10, 2012 at 12:14pm ·

SEĆANJE NA TEBE

Sećanje na tebe i na prošle dane,
bole me i danas i peku me rane.
Lakše bi mi bilo da nisam voleo,
sve bi danas ovo možda preboleo…
A sve je počelo onog majskog dana,
od mirisa divnog plavog jorgovana.
Tvoje oči videh i osetih sreću,
tebe ću voleti za tebe živeću…

U snovima mojim pratila si mene,
najlepše na svetu nije bilo žene…
Koliko smo divnih mi proveli noći,
verovali nismo da sve može proći.
U naručju mome kraljica si bila,
voleo sam tebe kao da si vila…
Buktale su strasti opijenih tela,
priznala si meni da si me volela…

Zagrljeni često mi se nismo krili,
verovali mnogi da smo sretni bili.
Skidao sam tebi i zvezde sa neba,
ni slutio nisam da rastanak vreba …
Voleo sam tebe i od sebe više,
a sve je nestalo ko jesenje kiše…
Staze što smo išli sada ne postoje,
ožiljci u duši samo mi se roje…
I danas se pitam možeš li da voliš,
i da li si mogla mene da preboliš…

 Pesmu psvećujem svim ljubavima koje nisu uspele, ali sećanja na njih uvek su lepa, istovremeno i veoma tužna…
*

ЈЕСЕН НА СЕЛУ

by Gliša Nikočev on Tuesday, October 2, 2012 at 2:14am ·

JEСЕН НА СЕЛУ

Јесен на селу жељно се чека,
ко госта драгог са пута нека.
Набрекле њиве од доброг рода,
миришу воћњаци од зрелог плода.
Казани врију од плавих шљива,
котарке пуне са плодних њива.
Од ране зоре до касних сати,
у селу посла свако се лати.

Песма се чује са далеких њива,
на њима младост и врева жива.
Собе миришу на жуте дгуње,
далеки запад парају муње...
Стара се крушка окити родом,
свиле се гране под њеним плодом.
А кад се јесење прикраду ноћи,
драги ће својој вољеној доћи...
На старом месту она га чека,
пољупци врели и рука мека...

Мирише јесен ко тело жене,
она у нама баш све покрене...
Свадбе у селу с'јесени дођу,
по селу фијакери са младом прођу.
Лепа је млада а свадба весела,
у трансу неком улица цела...
Црквена звона весеље кад јаве,
младенцима за срећу и живот наздраве.

Јесење љубави имају чари,
од Бога то су најлепши дари.
Свако се сети прошлости тада,
све што је прошло, а било некада.
Минулих љубави, јесењих ноћи,
куда кренути, где ћемо доћи...
У жуто лишће поглед се смири,
нeспокој живота Јесен умири...

Песму посвећујем своме селу Санаду у Банату, јер сам у њему доживео лепе и благородне јесени, којих се радо и са сетом присећам...

*

(3)  Fotografije iz sveta Yvan Rodic-a
http://yvanrodic.com/